Uskršnja
inspiracija

Kako je nastao Studio Pjaf? Odakle ideja za ime i koncept?

Pjaf je nastao kao produžetak naših rođendana koje je mama organizovala kada smo bili deca, pravljenja nebrojeno mnogo ukrasa za Božić i Uskrs, zatim opsesivnog pakovanja poklona i postavljanja stola za svečani ručak. Kao nastavak restauracije starog nameštaja i recikliranja svega živog što nam se učini zanimljivim. Pjaf je konačno objedinio i uobličio sve ono što već godinama radimo. A ime je nastalo potpuno slučajno — moj suprug je predložio naziv Pjaf, jer je veče pre toga gledao film o Edit Pjaf.

Ko čini kreativni tim vašeg studija?

Kreativni tim u najužem sastavu činimo Lidija i ja, kao osnivači cele priče, a „popjafile" smo i mog supruga Jovana, sestru od tetke Irenu kao i moje roditelje. Svako od njih je već i pre Pjafa imao razvijenu neku vrstu kreativnog ispoljavanja. Lidija kao zubni tehničar poseduje neverovatan dar za sitne i nepogrešive vajarske detalje na tortama, Jovan je zadužen da kao „mister fix it" napravi bukvalno bilo šta što zamislimo — od šanka za letnji bar, do neobičnih vazica i pletenih venaca od pruća. Irena sa svojim okom za detalje pravi nemoguće, a dobre kombinacije — i tu je mama koja je uvek uz nas da nas bodri.

Šta vas inspiriše i motiviše?

Pa, svako od nas ima neku svoju inspiraciju. Na prvom mestu to je priroda, reka, neka opuštena atmosfera, ali i stare stvari — vašari, buvljaci, pijace. Kada neko izbacuje stvari iz kuće, ja sam prva u redu. Jednom se zamalo nisam posvađala sa ukućanima kada sam donela fotelju koju sam našla na ulici. Odmah mi sine za šta bi određeni komad mogao da se iskoristi, osetim adrenalin i krećem u akciju. Volim da verujem da stare stvari nose energiju i pričaju priču koja se prenese i na dekoraciju i na ljude za koje radimo.

Koliko je teško u Srbiji raditi nešto drugačije i neuobičajeno?

Imamo sreće da nam se javljaju ljudi koji se prepoznaju u našem stilu i pravcu, a onda je sve lako. To su uglavnom mladi ljudi koji od dekoracije ne očekuju uštogljenost i strahopoštovanje, nego opuštenost sa dosta šarma, duhovitosti i elegancije.

Kako prepoznaješ osobeni stil ljudi koji vas angažuju i zatim ga uklopiš u priču dekoracije?

Kroz razgovor sa ljudima stičem opšti utisak. Iskreno, u razgovorima sa mušterijama najpre popričam o uopštenim životnim stvarima, malo se upoznamo, pa tek onda ih pitam šta su zamislili. Po dolasku kući sve pakujem, procenjujem i šaljem moje predloge. Kada se naše ideje spoje sa njihovom energijom, tada je to to. Suštinski, najbitnija je energija, tj. razmena pozitivne energije sa nekim. Takes one to know one.

Šta vam je bila ideja kada ste postavljale dekoraciju za uskršnju inspiraciju?

Kada sam rekla Lidiji da sve zamišljam ne kao šareno, ne kao veselo–veselo, nego kao da je neko tu decu sanjao, kao da su pala sa neba, rekla mi je da joj to zvuči pomalo morbidno, ali mi je ipak verovala. Sklapali smo detalj po detalj sve dok nismo dobili savršenu retro sliku u koju su se uklopili svi delovi slagalice. Najbitnija stvar u svakom poslu, a naročito u poslu kojim se mi bavimo, jeste da prepoznaš nečiji senzibilitet — u ovom slučaju dečije raspoloženje i dečiju stvarnost, i da na osnovu toga napraviš priču. Uz takav pristup, uspeh ne može da izostane.