Trenuci
i trenutačnost

Stvari često baš i neće da se ostvaruju. Makar ne onako kako bismo mi to želeli. „Ali nisi dovoljno, iskreno i duboko, zaistinski to želeo!" Man'te me tih modernih demagogija, otkad postoji mera za želju?

Čoveku su uvalili kosku, nabili mu nepotrebni teret i krivicu za svaku kosmičku česticu, terajući ga da se bolje, više, prilježnije trudi u svojim željama. Dobro je što nam opuštanje i prepuštanje trenutku niko nije pomenuo, jer šta bismo onda po vasceli dan radili?

Bolje je, razume se, da se grčimo u svojim željama i čeznemo za svim „what to buy", „where to go", „what to wear" listama želja. Ovaj trenutak koji imamo ko šiša. Ionako smo njime nezadovoljni. Doći će novi, bolji, zanimljiviji. Vredniji življenja. Makar se svi tome nadamo.

Leto me je sustglo sa svojim planovima ne pitajući me previše za mišljenje. Prikovalo me za krevet, oduzelo ovosezonske želje, ali mi nije slomilo duh. Znate kako se kaže – When life gives you lemon… Ti se trampi za narandžu i napravi Aperol Spritz.

OK, možda je vreme da naučlimo da se ne krećemo uvek jednakom brzinom. Žena je ponekad nemoćna, osetljiva. U jednom trenutku je premršava. U drugom najdeblja u svom životu. U sledećem nema frizuru. Trenuci kada ne može, ne sme, ne postiže, ranjiva je, umorna. Postoje trenuci faza. Koji traju. Duže ili kraće. Sa kojima se borimo i koje učimo da prihvatimo.

Kao deca imamo intenzivan osećaj pripadnosti porodici. Osećaj vezanosti, bliskosti i ljubavi. Vremenom te veze popuštaju i labave, naša faza odvajanja i ličnog bunta uzima dominantnu poziciju. Odnosi unutar porodice postaju osetljivi i bolni, jaz se produbljuje, ljudi se udaljavaju jedni od odrugih.

Sve dok ih neki lom ponovo ne veže. Dok dovoljno sami sa sobom ne odrastu i osete nemoć i potrebu za bliskošću. Sve dok shvate da ne mogu sve sami. Da je njihova jedina realna potpora baš tamo gde su počeli.

U trenutku shvatam da dotaknuvši novi osećaj nemoći, pustila sam da stvari idu svojim tokom. Oslobodila se. Nisam se grčila i upinjala zato što više nisam morala. Nemam more i sliku preplanule devojke pokraj bazena, ali imam trenutak.

Imam porodicu koja mi pomaže da izađem napolje (a napolju je mnogo lepo kada se zagledate u nebo, i u zvezde, i kad samo dišete, jeste li primetli?). Imam oca koji trčkara po narandže i ostale vitamine. Imam majku koja pravi kapkejkove ukrašene narandžatom pufnom sa malo Aperola. Muža koji svima nama ume da smućka Aperol Spritz mix.

Tako moj kraj leta počinje da dobija boju. Veselu, narandžastu, boju sunca i mojih lanenin pantalona iz srednje. Opet sam ta klinka, opet sa sa svojima. Namazala sam nokte i stavila maskaru. Rasporedila, zasela, pogledala ih sve na okupu i smejala se povratku. Mnogo se smejala.

Pravili smo se Venecijanerima bez gondole, probavali italijanska predjela koje je keva probrala po nekim časopisima, nazdravljali narandžastim pićem koje smo kod kuće spravili. Slavimo što nakon tolikih godina umemo da uživamo jedni u drugima i da čujemo jedni druge.

Piknikovali smo u našem dvorištu, klopu pravili sami, služili piće onako kako mi volimo jer nam je tako najslađe. Možda sam precenila idealizovane slike, možda ta cica u kupaćem nije vredna mog truda. Možda više cenim male stvari i sve što je moja porodica za mene u ovom periodu uradila.