Da je Šekspir živeo u vreme blogovanja, njegova poznata komedija možda bi se i ovako zvala. U jedno nedeljno popodne okupila se sjajna ekipica da se podruži. Iz dinastije Pastelnih Blogerskih Dama, vrlo prirodnih i opuštenih. Nismo baš Vindzor, ali OK, može da prođe…
Za mene su ove devojke pravi blogerski biseri, dugo ih pratim i veoma cenim. A evo i zašto. Svaka od njih je zaposlena mlada žena u struci za koju se školovala. Što bi značilo sledeće: one rade po ceo dan, a zatim izdvajaju slobodno vreme da fotografišu, obrađuju fotke, smišljaju tekstove, prevode tekstove, pripremaju realizaciju novih ideja.
Svako ko je u svom životu pokušao da vodi jedan blog, zna da to nije nimalo lako. Posebno kada većinu stvari obavljate sami. Da ne govorim o tome što svaka normalna žena ima hiljadu obaveza. Dopadaju mi se jer su stvarne, onako istinski — voze se gradskim prevozom, plaćaju svoje mesečne račune, kuvaju, pospremaju kuću i pored svih obaveza iznalaze vreme da nam ulepšaju dan.
E, pa pošto kuvamo–gruvamo, radimo–sadimo, brišemo–pišemo, zaslužile smo jedan dan samo za našu dušu! Uz preukusne makarone, tek dospele jagode, limunadu, šarene slamčice i šik porcelan.
Ideja je bila da dočekamo tako dugo željeno proleće, da se smeškamo suncu i mirišemo jorgovan. Da pustimo mozak na otavu, da se smejuljimo tek tako, ničim izazvano.
