sa Ivanom Ivanovićem
Da li uopšte mislimo o tome kako nas mogu ubiti sopstvena očekivanja? Očekivanja lako iskliznu i počnu svoj život neovisno od nas. Počnu da vladaju nama. Kao moćni vlasnici, Zahtevi. Prema svojim roditeljima, prema svojoj deci, prema Deda Mrazu, prema sebi, prema Životu.
I dok nas sa svih strana bombarduju kako je „sve moguće" po bilo koju cenu, ne mogu a da se ne zapitam — gde se nalazi dobra ravnoteža, balans između naših realnih i nerealnih želja i očekivanja?
Koliko kinjimo sebe u sopstvenom nagonu za samoostvarenjem, u neprestanoj želji za željom? Da li smo zaboravili šta smo želeli kao deca, koje su uopšte (bile) naše primarne želje?
Živo iskrsavaju praznici kada smo kroz staklena vrata piljili oči ne bismo li ugledali tragove Deda Mraza u snegu. Otac se u našem detinjem dobu preoblačio u čuvenog dedicu sa poklonima, a mi deca smo neretko viđali i umišljene irvase koje zauzdava.
Dok smo trljali oči, pospani i tek probuđeni, roditelji su potpirivali našu maštu trudeći se da novogodišnja čarolija još dugo traje u našim dečijim umovima. To je bilo doba prepuno debelih slojeva snega kada su se pravili najviši Sneškići Belići i kada se sankama jurcalo sa vrha brda jer smo bili tako nezaustavivo neustrašivi.
Gde se nalazi dobra ravnoteža, balans između naših realnih i nerealnih želja i očekivanja?
— Praznično razmišljanje
Vremenom smo ćaleta Mraza raskrinkali, ali smo i dalje čulili uši i piljili u dvorište, proveravali dimnjak i jedva hvatali dah od klepetanja srca u ponoć. Pomirenost je vladala u kući, sve nesuglasice, zahteve, očekivanja, ostavljali smo sa strane. Kao da su nekom čarolijom loše stvari bile smeštene u prašnjavo ćoše.
Zato se naročito radujem prazničnim poduhvatima i sa oduševljenjem prihvatam stilizaciju novogodišnjeg iznenađenje za jednu jedanaestogodišnju devojčicu. Ona nije izrazila želju, zahtev, prohtev, već je njen tata spontano poželeo da u novogodišnjoj noći bude Deda Mraz i da njegov curetak zauvek pamti prazničnu magiju sigurnosti ispunjenosti i kad bude narasla do velike devojke.
Veče sa Ivanom Ivanovićem
Takvi momenti, kao takva nekadašnja djevojčica, mogu da tvrdim, nose se sa sobom kroz vreme. Osećaj iskričavosti i ušuškanosti u novogodišnjoj atmosferi, verovanje da će sve na kraju biti dobro, vodi nas dalje kroz život u duhu dobrote i porodične bliskosti.
Iako je tata ove devojčice jedan od naših najpoznatijih TV voditelja, on je kod kuće običan tata. Dobro, ne baš običan — više je Supermen-domaćin koji sve stiže, pa i da nas ugosti i po završenom i po započetom poslu.
Želim da iznenadim moju 11-godišnju devojčicu. Kada pristigne sa puta, voleo bih da sva čarolija bljesne.
— Ivan Ivanović
Kada me je Ivan prvi put pozvao da mi objasni o čemu je reč, rekao je sledeće: „Voleo bih da sva čarolija bljesne. Za Deda Mraza ću se ja pobrinuti."
OK, dogovorili smo se. Za čaroliju ću se ja pobrinuti. Iako smo ovo iznenađenje pravili prošle zime, toplo mi je oko srca kada se ponovo na njega osvrnem i sa jednogodišnje distance uvidim da nije izgubilo na aktuelnosti. Dokaz da je praznični duh uvek nov i jednako uzbudljiv. Naročito kada ga oživljavate zarad oduševljenja i radosti jedne mlade šmizle.
Dakle, kako dekorisati celokupan stan u minimalističkom stilu tako da liči na novogodišnju bajku krojenu za jednog curetka na pragu puberteta? Mnoštvo oblika, zvezdica, srca i tufnica, crveno-bele boje koja asocira na praznike i zlatne da pridoda glamurozni sjaj celokupnoj atmosferi, jer, dabome, devojčice vole šljokice.
A lots of glitter, baby! Želela sam da sve bude pedantno stilizovano, ali ne sterilno, da nosi toplinu doma i da transparentno kliče — stiže Deda Mraz, samo što nije!
Ekipa u sastavu: Milica Milika sa preciznim grafičkim dizajnom, Jovana Pjaf specijalista za kićenje jelki i frajerska malenkost sa stilizacijskim rešenjima.
Udružile smo snage i danima osmišljavale svaki detalj stana koji treba ukrasiti. Na prvom sastanku sam čoveku uzela mere prostora, osmotrila svaki iskoristivi kutak i nakon toga sela sa curama da im izložim ideju. Nakon iscrtavanja plana i programa, odluka je pala — skocanćemo prostor do neprepoznatljivosti.
Moram da pohvalim i našeg domaćina koji je imao puno poverenja i do kraja verovao frajerskim idejama i ženskim veštim rukama. Družeći se sa takvim ljudima shvatite zašto su najbolji. Oni su odgovorni, poštuju tuđ pošten rad kao što poštuju svoj i iskreno cene svaki ljudski trud i napor.
Ovaj Tata Mraz je ooozbiljno shvatio svoj zadatak — slao mi je omiljene fotografije svoje ćere, citate koji za nju imaju naročito značenje, aktivno učestvovao u svim fazama dekoracije, od torte i kolačića do ukrasa koji bi njegovu devojčicu asocirali na zajedničke novogodišnje radosti.
Kada vas neko pusti u svoj dom, to za mene zaista nosi posebnu vrednost i odgovornost.
— Ivana, Jedan Frajer i Bidermajer
Navucite to dedamrazovsko odelo, predozirajte se božićnim kolačima, skakućite po snegu, zasmejavajte svoju decu i koliko god ozbiljni i odgovorni bili, ne shvatajte život previše uštogljeno. Vaše supermoći su u načinu da sačuvate šašavo dete u sebi, da ta potisnuta radost pukne i razlije se po svima oko vas.
Koliko god nam čađavi i kameniti životi bili, jedino što možemo je da se iz petnih žila potrudimo da po drvlju i kamenju pospemo malo čarobno-svetlucave iskre. Možda putevi puknu pred nama nepregledni, beli poput snega u ovo doba godine. I razmagle se pod naletom sjaja radosti koju smo nosili kao deca.
Nećemo ništa zahtevati ni očekivati. Samo ćemo se prepustiti i opustiti. Let it flow! Let it snow!
Srećno Badnje veče, Božić i svi praznici!
Svako vam se dobro dalo! Čuvajte se i volite.
Vaša Ivana sa frajerkama
Hvala još jednom Ivanu na toploj, gostoljubivoj i ljudskoj saradnji (mi casa es tu casa!). Hvala, čovek, i na tome što si dozvolio da ovu priču o praznicima ispričam na svoj način, uz fotografije u frajerskom maniru.
