„Izvini, moram da žurim, trčim dalje... Nemam sad za to vremena, ludilo od života...". I tako ukrug. Hvatam sebe kako me stvarnost suočava sa pritiskom današnjice i kako već jasno vidim da svi mi neprestano trčimo, a manje hodamo. I kako vremenom sve više čeznemo za tim spokojnim hodom, nogu pred nogu. Smirenim, laganim korakom dišući iz stomaka.
Jurcamo čitav životni vek. Biti super đak, strava student, zaposliti se, raditi dobar posao kako treba jer toliko smo već, dođavola, u tu igricu sebe uložili, do 181. nivoa stigli, kako sada dići ruke od svega? Uz to, biti žena. Biti lepa, negovana, stilizovana, izdepilirana, nalakirana, isfenirana, poželjna, doterana. Jer, zaboga, žensko sam. Ili sam to nekad bila.
Da li smo trčeći, negde usput izgubile ženstvenost? Osećaj da uživamo u sebi i u tome da smo ipak najpre žene?
A hajde malo da pauziramo. Onako iz fazona, da vidimo šta će se desiti. Da suzbijemo želju za napredovanjem i samo malo zastanemo. Eto, makar da proverimo hoće li nam biti gore ili bolje kada nešto za svoj gušt uradimo. Nešto skroz ženski, rasterećeno, bez ostalih ljudi, frka i očekivanja.
Nešto sebično, na sebe koncentrisano, najgrđe moguće kao-da-će-se-svet-srušiti-ako-me-nema, potpuno neoprostivo i lakomisleno dangubljenje, isključivo za sebe.
O tome sam razmišljala dok sam osmišljavala ovu inspiraciju. O beznačajnim stvarima za koje sve manje imamo vremena, a koje duh drže vedrim i nahranjenim. O doručku u krevetu, knjizi i čaju, o nekom slatkom grehu, o buketu cveća. Ne za Instagram, već za dušu. Izdvojene od svih i same sa sobom.
Čuvati trenutke za sebe postaje perverzno, neprihvatljivo. Obelodanjivanje tera intimu u ćoše da se posrami nevaljala zato što nije slušala na času.
Zato sam svim saradnicima rekla — Oću da pravimo odu ženstvenosti. Odu ženskim momentima u intimi, ženskom miru i suptilnosti. Ženskom dokoličarenju izjutra. Ženskom razvlačenju, sporom i laganom uživanju u malim ritualima.
Hoću da predstavim ženu koja u frci i panici traži mir duboko iznutra. Koja isključuje sve oko sebe da bi konačno čula sebe.
Takva žena zaključa vrata sobe jer tog trena treba sebi. Smeška se ortački svom odrazu u ogledalu dok pije kafu, ne zaboravljajući ko je večito bio uz nju. I koga nipošto ne sme da izgubi jer ju je dugo upoznavala.
I dok čeka svog čoveka, tu je njena ona da joj zagledanoj u život kaže da će sve biti okej. Sve dok ne izgubi kontakt sa njom, sve dok je takvu i-nikakvu-i-nekakvu najistinskije podržava i voli. Jer dugo su njih dve mnoge puteve tabanale. Mnogo noći probdile, puno se svađale da bi se shvatile.
Takva žena ima se na koga osloniti. Jednom kada ima sebe, ona više nikada nije sama.
Tako smo skrivene na poslednjem spratu Hotel Evropa, nas 4 ženske persone — prekrasna Ivona, Ptičica, Rozi i ja — delile žensku energiju pokušavajući da vam prenesemo svu dubinu i lavirinte ženskog bića. Sve nežnosti, suptilnosti i senzualnosti koje žena uprkos svim pritiscima i problemima emituje.
Ženu koja voli da zaviri u najstarija izdanja ruskih prevoda na čijim se poleđinama reklamiraju ženski šeširi i kreme za cipele. Čuva nakit kao porodičnu dragocenost. Čita sonete Pabla Nerude i zapisuje stih iz neke njegove zbirke. Posvećuje stihove svom čoveku koji razume njenu potrebu za sebeljubijem.
Promišlja o svojoj telesnosti, o promenama. O borama koje će se pojaviti na licu, o brazdama na telu, o godinama u srcu. I shvata da će sebi uvek biti mlada.
Koliko god se spolja menjala, uvek će se ispraviti i namignuti sebi sjajnoj u ogledalu. Potapšaće se po ramenu ne zbog svega onog što je postigla, već zato što je nešto u sebi za sve ovo vreme postigla. Zbog svega onoga kakva je dan-danas.
I zna da ma koliko mackala i cackala svoje telo, ono će vremenom ostariti. I zato bi morala istinski da ga voli. Da ga ljubi jer je kroz život nosi, takvo, nikakvo-i-nekakvo, nesavršeno, a njeno. Da ga pomazi pomirljivo bez prekorevanja i pustih ambicija da bude nešto što ono nije.
Da li dovoljno volimo svoju ženstvenu stranu? Kada ste uradile nešto samo za sebe?
Ne pitam vas za posao, ne šta ste novo kupile, ne kakve ste fensi stvari sebi priuštile, već šta zaista radite za sebe? Iskreno, mene ovo pitanje poražava jer hvatam misao u trenutnom zaboravljanju da doprinesem sebi. Zato pišem. I radim ovakve stvari. Da me trgnu. Da se podsetim. Na prave, ženske momente.
Do čitanja i drugog dela senzualne inspiracije,
ostajte mi samobrižne i ženskom energijom osnažene.
Vaša Ivy M2