Novogodišnji
trenuci

Porodica na prvom mestu

Neretko se zapitam kako sam se obrela u ovom ludom životu koji kao da pripada nekom drugom. Kreće se 300 na sat, bez mnogo vremena za suštinske stvari. Dan proleti u poslu, sve manje je vremena za razgovor (istinski), kafu sa prijateljima i ručak sa porodicom. Vreme nas proždire sa sve dronjcima, našim fensi krpicama i nafuranim stavovima. Zato uzimam par slobodnih dana na kraju godine, poželeh da ih provedem malo sa sobom i sa svojima. Da dišem i da razmislim.

Želim da novu 2014. godinu zaista dočekam bistre glave i zdravog stava.

Šoping molovi su puni, blinka sa svih strana kupite i samo kupujte, poniženje, popust, ostavi pare, nemoj slučajno dozvoliti da te novogodišnja noć dočeka nespremnog. Hm, za šta li treba da budem spremna? Neka, hvala, ne ove godine. Prijaju svetla ukrašenog velegrada i simpatično jurcanje mravinjaka koji se tiska po ulicama, ali ipak bežim iz grotla (nakon obavljenog šopinga, hoho 😄), postaje pomalo naporan u svojoj blinkajućoj strukturi.

Kad su bajke bile stvarne

Sećam se tih prvih dodela paketića. Najpre sam bila prestrašena Deda Mrazom, plakala sam i kukala pred pojavom rumenog u licu đeda, a onda sam dobila brata. Više nisam smela da budem plačljivica, odjednom sam morala da budem hrabra i da mu objasnim da Deda Mraz nije baš tako strašan. 🙂 Tako sam savladala svoj strah, a Nova godina je počela da dobija svoj pravi smisao. 🙂

Mama nas je lepo udešavala za fotografisanje, bili su to naročito svečani trenuci u našem domu. Pored ruske salate, jelka je bila prosto must have. 🙂 Nova godina se nije priznavala ukoliko u kući nismo imali čarobno drvce ispod kojeg smo se radovali poklonima. Bili su skromni (gledajući iz današnje perspektive), ali uvek pravi, odelce za lutke ili transformers, dovoljno da budemo srećni. Što jedemo rusku salatu i imamo jedni druge.

Rasli smo, a jelka je bila i dalje velika i nedostižna. Tata je morao da se uzdigne na prste kako bi stavio ukras na vrh jelke. Gasili bismo svetla i zadivljeno gledali u sijalice koje se trkaju i bacaju sjaj na staklene kugle.

Do ponoći smo kljucali pokušavajući da uhvatimo Deda Mraza, ali nam je uvek izmicao. Par puta smo videli trag u smetu, trčao je debeli kroz naše dvorište, roditelji su nam rekli da je upravo kroz odžak izašao. 🙂 Trljali smo oči, polusanjivi, pokušavajući da shvatimo šta se upravo dogodilo. U ušima nam je odzvanjao zvuk zvončića dok smo ga pogledom pratili kroz staklena vrata. Tja, izmakao nam je i ovog puta, zašao brzinski za komšijskom kućom… Ali skoro da smo mu videli ćubicu na kapi!

Potom smo odrasli. Odselili se, razdvojili, otišli da studiramo i radimo, prestali da verujemo u svakojaka čudesa. Život nas je lomio i oblikovao, pokazao nam da su bajke za malu decu. Ali svaki put kada se spojimo u kući sa staklenim vratima, deo negdašnje čarolije se vrati. Nepozvana uđe, povede nas za ruku i vrati koju deceniju unazad. Izmiri naše nesuglasice, natera nas da se glasno smejemo i čujemo jedni druge.

Čvrsto drži, polako puštaj

Godina je bila zaista čudna. Puna zdravstvenih previranja, poslovnih kaosa i teške energije. Životni rolerkoster sa oštrim krivinama bez ručke za zaustavljanje i kratki predah. Kada na kraju siđete, bude vam mučno i vrtoglavo. Ne znate gde se nalazite, grabite se za oslonac dok vam se tle pod nogama ljulja. Ništa nije dovoljno sigurno i ništa ne garantuje da vas neće još koji zemljotres iz gaća istresti. 🙂

Hajde da pravimo ludoriju

Zato „Mama, daj te drvene ukrase! Ijaoooo, koja si ti carica! Našla si stare salvete koje sam pre sto godina prikupljala! Huh, koliko prašine! Hajde da pravimo neku ludoriju! Gde je ćale? Zovi ga!"

Seckaj, lepi, drž – ne daj, pazi kristal, daj kolačiće, kači ukrase, pravi zimzeleni venčić… Daaaa, hoćemo da pravimo i tagove za poklone! A ruska salata? Bez nje ne ide. 😉 Kao kad smo bili klinci. Jelka nije više tu, ali mi jesmo.

It's all about family

It's all about family. Uvek je i bilo. Samo smo često slepi kod očiju, povređeni i uplašeni da to vidimo.