Iza kulisa — Kraj juna. Dan koji nismo zaboravile.
Kraj juna. Dan za kada smo sve zakazale. Frizera, šminkera, restoran, brod, prevoz, cveće, venčanicu, odelo… Snimanje Letnje inspiracije venčanja. Mnogo mejlova, mnogo razgovora, sastanaka pre ovog dana. Trčanja na sto strana i radovanja unapred.
Jurim sa posla, ulećem u kadu, još sat vremena do dogovorenog okupljanja u Zemunu. I onda zvoni telefon.
Ivka, mi smo. Još uvek smo na snimanju, odužilo se, ne znamo hoćemo li stići…
Kamermani možda neće moći da dođu. Da li da doživim nervni slom ili da se istuširam?
Najavili su i kišu za popodne. Tri puta sam zvala Hidrometeorološki zavod, savetuju da je bolje da odložimo snimanje. A, ne, ne. Ništa ne odlažemo. Pustićemo Singing in the rain, đuskaćemo kao hipici iz Kose, bacaćemo cveće u reku, ali nikako ne odustajemo.
Nakon Delte, pravac Zemun — Alhemija. Grabim venčanicu pa trk do Reke. E, tu pada kafica. Stigla sam. Odahnula. Videla drage ljude i izljubila ih.
"Nekada sve ide kao podmazano, a ponekad moraš malo da podmažeš situaciju kako bi bljesnula."
Ivana, JFBM
Pričam Ptičici da nećemo imati kameru, a svim saradnicima sam obećala i kratki film. Sve sam dogovorila, sve je potvrđeno, ali što uvek mora nešto da iskrsne?
Aha, da vidimo. Šta imamo? Rezervno telo, doooobro, jedan objektiv…
Ne, ne, ne razumeš. Nemamo kamermana, čoveka koji će da snima.
Kako ne razumem? Pa, evo, ti ćeš da snimaš.
Ma, ti mene zezaš?! Gde ja da snimam?! Umem ponekad da ubodem koju amatersku fotku, ne i da snimam.
Slušaj ovamo… Ovde fokusiraš…
I kreće žena sa 5-minutnim kursom snimanja. Ruka mi se tresla kao da se družim sa Parkinsonom.
Fina ušla u kuhinju i pravi nove dekoracije sa glavnom kuvaricom. Zauzeli smo pola restorana. Miris laka za kosu i pudera u prahu šire se po vazduhu. Rasprostreli smo se koliko smo široki, kao da smo kod kuće.
Gosti nam se smeškaju, vade fotoaparate i oduševljeno cikću zajedno sa nama. Krenulo je. Čula sam klak. Zupčanik se uglavio i sve je baš kao što treba. Opšti haos, smeh i graja.
Nema šanse da stignemo. Mnogo mi je žao, izvini. Kako se snalazite?
Ništa se ne brini. Upravo vam uzimam lebac nasušni. Učim da snimam.
Dok kuckam, hvatam sebe kako počinjem nezaustavljivo da se kezim.
"Dušica je još malo pa spremna, oblačim joj haljinu, obuvam sandale i krećemo. Čekaj, stani. Niko ne ume da veže kravatu mladoženji."
BTS hronika
Ptičica skakuće i cvrkuće. Obleće oko stola, oko mladenaca, trči na brodić da uhvati širi kadar. Sprema se nevreme, vetar se pobunio, negde u daljini seva i oblači se.
Moramo da stignemo na još jednu lokaciju. Zovem taksi i vičem čoveku da leti na Savski kej. Vidno smo uzbuđeni, smeh je u kolima i neko pozitivno ludilo.
Gde ste do sad?
Ništa ne pitaj. Daj po gasu dok se ne sruči nebo na nas.
Ulećemo na jahtu i krećemo da glisiramo. Kako sam osetila vazduh koji me šiba po licu, počinjem da umirem od smeha zajedno sa Ptičicom. U trenu shvatam da mi je razlog zašto sve ima svoj razlog ama baš sve vreme pred nosem! Pa kako bih drugačije išla na glisiranje rekom?!
← prevucite →
Kiša nas je nekim čudom poštedela i zaobišla. Vetar u kosi, svežina reke, taman da nas uljuljka za noć.
"Pristajemo na dok i odlazimo da popijemo još po koju sa ostatkom ekipe. Vidno smo umorne, ali blažene. Samo se gledamo i smeškamo jedna drugoj."
Kraj jednog savršenog dana
Zadovoljne i ispunjene. Samo to… Jer sve ima svoj razlog i svoju draž.
Thank you, guys, for being part of this great magic! Ne mogu da dočekam sledeće kreativno ludilo. Grlimo vas svi do jednog, svakog od vas ponaosob. Do novog ludiranja… Ludirajte se svakodnevno.