Kako Scholl uklanja
duševni bol?

Naši roditelji su se u džungli 90-ih borili da normalno živimo, nisu imali mnogo vremena za svoje potrebe, želje i talente. Platili su danak najboljim godinama svog života, a trebalo je da one njih isplaćuju. Moj ćaća je noću razvozio užinu po okolnim školama, mesio hleb kad majstori ne dođu, nije išao godinama na more, a preko dana radio posao za koji je bio školovan.

Posmatrajući ga, nesvesno me je naučio mnogim stvarima. Da je bitno završiti školu i da nije sramota raditi šljaku sve dokle je poštena. Govorio mi je da je bitno imati cilj. Ja bih možda njemu danas rekla da je cilj sada. Da nam je cilj da zajedno popijemo kafu i da se opustimo od ciljeva, baš ovo popodne, kada oboje, mrtvi umorni, završimo sa poslom.

Govorio je i kako je zdravlje najbitnije. Brat i ja smo šizeli kada nas na moru izjutra budi da plivamo „do bove i nazad". Ostala deca su spavala, a mi smo se na plaži zagrevali za prvo jutarnje plivanje. Kuvali smo kao risevi, frktali kao mačori dok nas je ćalac trenirao:

U tinejdž dobu prolazili smo kroz razne faze. Često se nismo najbolje slagali i jedva sam dočekala da zapalim u "Veliki grad" i budem jedina koja će svojim životom upravljati. Nikako nisam uspevala ni da razumem toliki strah od "puštanja ženskog deteta" u život. Otuda je proizilazila prezaštićenost, kontrola i nepoverenje. Često smo se raspravljali, vrlo burno. Uopšte nismo umeli da komuniciramo, ali smo kroz duge godine duševnog masakriranja to naučili.

Zato danas brinem o sebi, ne zato što bi moj otac to želeo, već što me je nesvesno naučio da je OK to sama da poželim. Punim kadicu, puštam muziku, đuskam po kući i slažem boje. Žuto i plavo, more i sunce, plaža i jutarnje plivanje do bove. Isprobavam novi Scholl-ov proizvod koji ide u folder "briga o sebi, briga o svom zdravlju".

Sipam u kadicu mirišljavu so koju sam sa kevom kupila u Pragu, prava je prilika da se mnoge uspomene pridruže ovom popodnevnom smiraju. Dok Scholl-ovom elektronskom turpijom (sa dijamantskim kristalima) fino brusim zadebljalu kožu i misli, prah mrtvh ćelija podseca me kako je vreme da zarolam novu energiju, sveže osećaje koji nas neguju.

Naši roditelji su često iz sopstvene nesigurnosti i frustracija pravili greške sa nama, kao što ni mi sigurno nećemo biti savršeni roditelji. Naša šansa leži kako u njihovim greškama, tako i u pravim potezima. Posmatrajući svoje roditelje naučila sam nekoliko stvari:

Godinama, ne znam ni sama kako, tata i ja stekli smo poverenje jedno u drugo. Vreme nam je prolazilo i opominjalo nas da nema baš mnogo časova za neprihvatanje i nerazumavanje. Poslednjih deset godina, mnogo smo uznapredovali i imamo odnos kakav ranije nisam mogla da zamislim. Pun ljubavi i topline, otvorenog smeha i zafrkancije, obostranog prihvatanja tuđeg života. Više nisam bila dete kojim će se ponositi i čijim uspesima će se hvaliti, već samo njegova devojčica kojoj masira stopala.

To je postalo naš ritual, svaki put kada odem u posetu kući, sednem sa roditeljima na kauč da se vidimo, ćale me dohvati za stopala i pošteno ih, fizioterapeutski ispritiska. Shvatila sam da je to njegov specifičan način iskazivanja ljubavi i da će mi takve male stvari najviše jednog dana nedostajati.

Zato danas isturpijaj neravnine u odnosu, poneguj sebe i razumi tog do tebe. Zarolaj život u dobrom pravcu, prešaltaj mozak i dresiraj ga da radi za tebe. Navike su čudo, navikni se na njih i daj im fore da daju rezultate. Šmirglaj sebe i svoju kožu svakog dana dok ne osetiš da je postala mekana i nežna, osetljiva kako na tvoje potrebe, tako i na potrebe drugog.

I ne zaboravi — Shine bright like a diamond!