Kako (ni)sam uspela da dojim ko Madona

Ljudi vole pobednike, one kojima se viče "bravo" ispod fotografija, a ne znaju šta iza slike zaista stoji. Samo dobar marketing, darling, samo jako, da drugi potone od gledanja koliko sam baš najbolji u svemu što radim i ama-baš-vidi-kako-sam-sjajan u svakoj životnoj situaciji. Jer svi moramo biti srećni, upeglani i idealizovani. To se danas prodaje, to se danas traži.

Od dolaska meni najbitnijeg bića na ovom svetu, ovo je moj prvi post i prvi izazov u majčinstvu. U nedelji posvećenoj dojenju, činu povezivanja između majke i deteta, kao i pružanju najbolje hrane za našu mladunčad, drugar mi je spomenuo da je njegovoj sestri značila iskrenost i podrška koju dobija sa @jedanfrajer u trenucima velikih napora i pokušaja da doji svoju bebu. Zbog svih takvih mama osećam dužnost da ispričam "svoj slučaj" i do kraja budem iskrena.

Sve mi moderne mame koje podržavamo prirodno roditeljstvo, nošenje dece, organsku hranu, prirodnu kozmetiku iščitale smo sve o tome koliko je dojenje bitno. Koliko pored imuniteta i nutritivne vrednosti, dojenje predstavlja za bebu čin maženja, bliskosti i integracije sa majkom. Jer "deca koja doje su inteligentnija, imaju više samopouzdanja, u njihovo podsvesno ugrađuje se dobar odnos prema svetu…". I zato se iz petnih sila uprežemo. Jer kako svom detetu da uskratim dobar IQ i bazično zdravlje? Okruženi smo slikama dojećih Madona koje nas ubeđuju da samo ako se dovoljno potrudimo i istrpimo poprilične bolove, "blagodat će pasti na nas" i mi ćemo svom detetu obezbediti ono što je za njega najbolje.

Jesam dojila dok enormne bolove pokušavam da neutrališem zarad višeg cilja i zdravlja svog deteta. Preživela sam mesecima konstantne ragade, blistere, upale limfnih kanala, jaje ispod pazuha, mastitis i bolna ručna izmlazanja da ne bih završila odvojena od deteta, pod hirurškim nožem. Radiolog i ginekolog su me savetovali da prekinem laktaciju, ali je tvrdoglava mazga zacrtala sebi cilj.

Znate, to je jedna od onih žena kod kojih je šifra "ako si samo dovoljno uporan, istrajan i posvećen" u životu funkcionisala. Mazga se ispumpavala, nije se ispumpavala, dojila na zahtev, pokušavala da uspostavi ritam. Kako sam znala da dojenje nije jednostavna disciplina za neke fizionomije, po izlasku iz bolnice isprobala sam SVE taktike i naplaćala se silnog, ozbiljnog novca laktacijskim sestrama i savetnicima za dojenje. Kroz kuću mi je prošlo "ne-znam-ti-ja-koliko" ljudi, muž me je zafrkavao da pravim izbor za mis laktacije jer sam ih u očaju i bolovima sve redom zvala.

Dojenje je u međuvremenu, kao i sve danas, postalo strašan biznis, a i pored silne priče o tome, podrška na terenu je jako slaba. Sem ako je dobrano ne platite (a i tu je pitanje šta plaćate).

Slušala sam i majke koje doje, vežbala položaje, disala ko jogin i otpuštala refleks mleka. U nadi da ću jednog dana i ja čitati knjigu ili gledati TV dok dojim i da ću svom detetu biti najbolja mama. Čitajući sve moguće grupe podrške, forume i iskustva žena koje su "uspele" uz slike i reči "dojila sam svog malog princa 3 godine" osećala sam se manje vrednom, nedovoljno sposobnom i biološki omanulom.

Stidela sam se da na ulici izvadim flašicu (čak i kada se u njoj nalazilo moje mleko) jer je to tako aut i jer su sve načitane i emancipovane žene širom sveta dobro upoznate sa značajem dojenja. Dojenje je ponovo u modi (i dobro je što je tako) nakon perioda formule iz vremena naših mama.

Svakim delom svog bića glasam za majčino mleko i mišljenja sam da je svaki mililitar dragocen. M. mleko je najzdraviji ljudski fluid koje samo u datom životnom trenutku možemo da priuštimo svom detetu. Zato se iz sveg srca zalažem da ne ostane celokupna priča isključivo na rečima podrške, već da se stručno i odgovorno pomogne svakoj ženi koja ima problem.

Ono što me takođe užasava je ogroman teror zajednice prema porodiljama, prema emotivno ranjivim ženama u najosetljivijoj fazi života. Agresija koju žene ispoljavaju prema drugim ženama čak i u slučaju najbolje namere je zapanjujuće velika jer "ako sam ja mogla da izdržim, može svako!". Ko smo mi da sudimo drugima i da li iko od nas zna ko kakve probleme sobom nosi?

Dojim ne ovu "moju princezu", nego čupavo čudovište, već 5 meseci. Izlišno je i da kažem da je volim do ludila. Obećala sam joj, iako to ona nije od mene tražila, da nas dve idemo do poslednje kapi mleka. Nijedan "podoj" nisam preskočila, kad god je htela bila je nuđena, iako to dojenje kod nas više izgleda kao celodnevna borba Davida protiv Golijata.

Konačno sam shvatila u čemu je problem i zašto moje dete sa mukom doji. Nakon toliko bolnih meseci, malo je lakše nego u početku, ali je daleko od slike Madone. Mnoge žene su mi priznale da su imale slično iskustvo, da se vremenom navikneš na bol, ali da kod njih nikad nije do kraja "proradilo" sve kao na filmu.

Za mene je dojenje čin izjednačenog napora i zadovoljstva što nekako guramo dalje. Dohranjujem je ponekad ad mlekom (i žderem se zbog toga) kada nemam dovoljno svoga. Povazdan pokušavam da dojim pa se ispumpavam noću kad svi spavaju da napravim dohranu za sutradan.

Ne radim to da bih u očima sveta bila neka heroina, već zato da bi moje dete sa dijagnozom refluksa moglo koliko-toliko normalno da funkcioniše od želudačne kiseline koja nam zagorčava dane. Pomažem tom novodošlom biću da što bezbolnije poraste. Hraniti sopstveno dete je predivan čin bliskosti i povezivanja. Ali šta kada stvari ne funkcionišu kao u reklami? Nekada možda nije do vas, upornosti, sposobnosti, vežbanja i istrajnosti, već do sijaset propratnih fizioloških stavki na relaciji majka-dete.

Ogromna se presija vrši na žene. Mi lako taj pritisak usvojimo i počnemo da se osećamo zaista manje vrednim majkama, dok prave podrške (osim reči "možeš ti to, to je tako prirodno, uspećeš, pa sve žene su dojile, što ne bi i ti, ti si uporna") retko gde ima. Svakoj ženi je gubitak mleka ili prestanak dojenja bolno psihičko iskustvo, zašto osuđivati i na osnovu toga uspostavljati kriterijume podobnosti?

Ne ona koja će završiti na Onkologiji za koji godinu od besomučnog stiskanja grudi da nacedi još koju kap nektara za svoje dete. Ne ona koja je propustila prvi osmeh dok se pumpala. Ne ona koja će biti besna zbog toga.

Zato ti nikada neću reći – možeš, moraš, hajde, potrudi se. Niti se usuditi da dam bilo kakav savet. Mogu samo da ispričam svoje iskustvo. Bez nametanja bilo kakvog isfoliranog motivacionog stava "ja to znam najbolje, sad ću da ti objasnim kako to da radiš jer ako sam ja izdržala, možeš i ti".

Svaka žena intuitivno oseća šta je najbolje za njeno dete i koje su njene granice izdržljivosti. Nije potrebno da sve budemo Majka hrabrost da bismo bile dovoljno dobre. Nekada i manje uspešne, a opuštenije, daćemo detetu dobru osnovu za život. Srećnu mamu. Živu i zdravu, potrebnu još mnogo godina svom detetu.

Stop svakoj isključivosti i idealizovanju stvarnosti. Živela sloboda u glavama, sopstveni izbori i odgovorno življenje! Jer MAMA je ta koja uvek oseća šta je najbolje za njeno dete i kojim putem dalje da krene.

Rosa škola roditeljstva · #podrška_svim_mamama