Sa slabašnim okopnelim snegom, grad se prikazao u svoj svojoj bedi i štroki. Prljav i grdan, kao nikada dosad. Prkoseći prvom ovogodišnjem suncu, ispljuvci naše nekulture zatrpali su nekada beli grad o kome smo sa žarom pričali. Posrnula skitnica, obučen u smeće i zub vremena, više i nije tako privlačan?
Grad čine ljudi, a sudeći po Beogradu čini se da je ljudi sve manje. Beograđani odlaze iz Beograda, a novi Beograđani odupiru se postajanju Beograđanima.
Zato sam u goste pozvala Željku Mrđu, jednu mohikanski nastrojenu Beograđanku, dovoljno samosvesnu da diše punim plućima u gradu koji gubi svoje obličje i dovoljno luckastu da veruje u novo gradsko ruho koje jednog trena mora da sine.
Kao neko ko nije rođen u nekom od porodilišta u okviru beogradskog atara poželela sam da dve prijateljice jednako nađene i izgubljene, u večitoj potrazi za sobom i drugima, jedna cura iz velikog grada i jedna cura koja je došla u veliki grad, daju svoj osvrt na beogradski gruv.
Ovaj post je isključivo za one kojima je muka od isključivosti, tabora, partijskih jarana i lokalpatriotizma. Za one koji veruju u nešto šire i dublje. U nevidljive niti koje vežu ljude na jednom mikrotoponimu svetske laže-foliraže. Za sve one koji prema njemu nikako ne mogu da budu ravnodušni.
Beograđanka. To mi zvuči kao neka Kaporova junakinja. A to nije moj fazon. Ne zato što Kapora ne volim. Naprotiv. I dalje mi je neprežaljena knjiga, dve u jednoj, „Beleške jedne Ane" i „Hej, nisam ti to pričala", sa Mominim ilustracijama, što mi je mama kupila za jednu Novu godinu. Obožavala sam tu knjigu.
Sećam se debljine te knjige sa crnim koricama kako mi je izgledala razigrano, veselo, moderno. Možda, možda mogu da se setim nekih rečenica koje su zvučale kao da se obraćaju baš meni, neka starija devojka, sa crnim dugim linijama kao kosom, otkriva nešto jednoj dvanaestogodišnjakinji. Tako sam ja upoznala tu Anu.
Sećam se da sam sa drugaricama u bloku 45, u jednom ulazu, prelistavala tu knjigu, nešto smo otkrivale, tražile. Ne sećam se samo kod koga mi je ta knjiga ostala. Priča o toj Beograđanki tako mi se negde zaturila, izgubila, kao valjda i ja što sam se izgubila u Gradu iz koga, poslednjih godina hoću da odem.
Ali nije ovde reč o knjigama i Beogradu u knjigama, već o tom nekom mom doživljaju mog grada. Jao, i ovde se odmah bunim, tolike su ga nazivale svojim gradom, pevale mu, slavile ga, a od njega napravile toksičnu fabriku licemerja, mržnje, bahatosti, nekulture, ako idem još dalje, zločina. No neću sa mračnim temama mračne prošlosadašnjosti.
Volim duh velikog razgranatog osvešćenog grada, građanki i građana. U kome nije važno odakle si, kroz koji si kutak planete došao na ovaj svet, već čemu težiš, šta i koliko široko voliš, koliko se otvaraš za novo, kako čuvaš staro.
Volim grad u kome osećam stvarnu ljubav prema nekoj fasadi, prljavoj troli, prema lutalicama čije su dnevne sobe i gazde ispred kioska brze hrane, grad, u kome pozoveš na piće i ostaviš svoj broj komunalcima koji su ti pomogli da dovučeš stare poštanske sandučiće u stan.
Tvoj Beograd, koji bi trebalo da voliš, i voliš ga — kao da neće da se menja, razvija, raste, već samo džiklja, krivi se, natapa se, nadima, kezi se, preti, nekad je i nasilan i realno, sve je manje spreman da bude Veliki Grad.
Jer sećam se, u toj nekadašnjoj antinomiji selo-grad, drugi je uvek bio mesto progresa, rasta, ideja, stvaralaštva, otvorenosti. Ali više nije. Ja bih sad na selo, daleko od beogradske histerije, teskobe, zatucanosti, naprednjaštva, nervoze, suludog i nadmenog ubrzanog protoka vremena, daleko od svega što zagađuje duh, dušu i telo.
Već neko vreme Beograd je u Moskvi. Berlinu. Štutgartu, Šangaju, Barseloni. Njujorku. Dve moje dalje drugarice, otiđoše u Njujork za poslednja tri meseca. Odoše da nađu ljubav i posao. Beograd im se po tom pitanju zatvorio. Mnogima se zatvorio, nekima odavno, nekima od skoro, i zato su spakovali te pasoše, u kojima piše da su iz Beograda i otišli su dalje.
Beograd, na primer, ne reciklira. Mene to izluđuje. Imam tu neku opsednutost reciklažom. Gde god sam išla, fin svet čuva svoj grad. Odlažu papire, stare novine, plastiku, staklo, sve lepo razvrstavaju. Sve to što ima tamo neki dalek grad, nedostaje mom.
Da stariš zajedno sa svojim gradom, stariš. Da se yogom braniš od tog proticanja vremena, zgrčenih mišića, od napetosti, braniš se. Da se boriš sa sobom, sa svojim demonima, strahovima, frustovima, boriš se. Bori se i taj tvoj grad.
Bori se na primer u toj Savamali, tu ulazi u kreativnu inverziju, most, koji otvara staro, ali ne u nekim lažnim novim vodenim visinama, već kroz gradske dubine nesvesnog, oslobođenog, upoznatog sa sobom, sa svojim ograničenjima. I baš tako samospoznat može i jeste kreativan, otvoren, pametan. Grad. Istegnut do kreativnosti i razigranosti.
Tražim mesto da se opustim, da probudim životnu energiju.
— Željka
I onda odjednom, potpuno neočekivano nađem ga. Na jednoj od najružnijih tačaka u gradu, na autobuskoj stanici na Zelenjaku, ugledam skejtere. Spuštaju se ulicom pored autobusa što voze preko mosta, ili što s druge, brdovite strane dovoze radnike u grad.
I ti klinci, ti točkovi, osetila sam, poverovala sam, bude ovaj grad, češljaju ga, brazde ga, podstiču krvotok, podzemne žile i vitalne sile. To su ti, mislim se „apostoli urbanog Beograda" koji grad, na malim i brzim točkovima, voze u budućnost.
A da, molim vas! Ako neko od mojih, ko bude čitao ovo, prepozna onu knjigu s početka, neka mi je vrati. U velikom gradu gube se knjige, duše, energija, prijatelji, ljubavnici, pare, stara mesta, gubimo sebe, ali s(v)e, pre ili kasnije, pronalazimo. Ili dobijamo novo. A može i taj neki na skejtu da mi donese Anu!
Živo se sećam selidbe. Nešto sam želela da mislim kuda god da mi se granaju koreni, onog trena kada ih pustim u novu zemlju to moje čvoršte, a i dvoršte, neminovno će se prilagoditi novom tlu. Što se brže adaptiram, to bezbolnije za mene, doseljenika.
Verovala sam sa svojih osamnaest da sam spremna za veliki grad. Cvrc Milojka, babina devojka! Jedna siva gromada od betona pretila je da me udavi. Kosila se sa mojim svakodnevnim pogledom na baštu i školu preko ulice.
Sećam se živo kako je asfalt isparavao tokom leta i kako sam gušeći se tražila makar jedno orahovo drvo ispod koga bih mogla da legnem i da stisnem pauzu. Beograd nije mario za mene. Gađao me je u lice ćutnjom, nezainteresovanošću i mukom koji se odbija o zidove koji nisu znali ni „dobar dan" da kažu.
Mic po mic, neprimetno je čvrsta ruka od čelika počela da popušta. Ili sam ja ipak bila ta? Koprena je spadala i na mom svakodnevnom putu „od kuće do škole" osećalo se pirkanje vetra koji je donosio svež talas sa reke.
Beograd nije računao na jednu malu žilavu koja je u detinjoj glavi posložila da nakon neprestanog uspinjanja, negde tamo mora da postoji ćup sa blagom, neka bilo kakva nagrada. Nov vidik, pogled koji se pruža. Novo buđenje.
Uporno sam čekala svojih pet minuta osećaja disanja i čeznula da mi Beograd pokaže makar pet svojih dobrih osobina. Na vrhu tog neprestanog uspinjanja, saplitanja, vukljanja studentske hrane i knjiga, ponekad i više puta dnevno, čekao me je pravi Beograd. Nalickan, raširio je perje poput pauna, i počeo preda mnom da guguče.
Jedan frajer i bidermajer i Terazije, jezgro sećanja na sve ono o čemu sam čitala. Andrićevo osamljivanje uz dnevne novine, muzika već dva veka za klavirom, konačno sam svoj komad ovog grada na tanjiru dobila! Produžila sam u zgradu Akademije, zabila nos u kartotečke listiće po bibliotekama kakvih nije bilo u mom malom gradu, dotakla sto Isidore Sekulić i skoro je videla kako sa Skerlićem vodi polemiku na Kalemegdanu.
Beograde, osvojiću te.
— IvanaTada smo Beograd i ja sklopili pakt. Tog trena su jedan frajer i bidermajer i jedan student dobili priču za ceo život. Zadihana, umorna, iscrpljena od tabananja, studiranja, dodatnih poslova, gradskog prevoza i neprekidnog zujanja u ušima od buke, svaki put kada sam izbila iz moje rupe do Moskve izgovarala sam tiho, samo da Moskva i ja čujemo: „Beograde, osvojiću te."
Već 15 godina nas dvoje živimo u skladnoj vezi. Naravno da se često svađamo, prepiremo, čas mi se gadi, čas ga ugledanog pod suncem obožavam... Besna i ljuta odlazim od njega, pa se brzo vratim jer ta bazična privlačnost i dalje postoji.
Beograd je najbolji ljubavnik koga možete imati. Raskalašan, pun iznenađenja, a opet dovoljno smiren i siguran da vas bezbedno ušuška u krevet.
Grad koji nas je primio, grad koji nam je dat zatrpali smo štrokavilom, nečistoćom i primitivizmom. Grad otvorenog uma koji je nudio belinu, monumentalnost i istoriju. Da bih dotakla tu belinu poželela sam otelotvorenu belu u snegu, u cveću, u osećaju, u dekorativnim White momentima. Makar jedan čist dan, onoliko koliko je u našoj moći da ga pročistimo.
Zatrpali smo grad koji krije inspirativne kutke i donosi nam svetske mirise. Jer Beograd nije deda dedasti. Beograd je radoznali gospodin sa smislom za estetiku i ukuse drugih podneblja. U svojoj utrobi čuva dragocene oaze na koje vam skrene pažnju tek onog trena kada vas dobro upozna.
Usled krize i nestanka bočice glamuroznih idealizacija Beograda, pristajem na jedno od mojih omiljenih predah-staništa. Parfimerija Metropoliten, hrana za dušu u samom jezgru grada. Tamo sam otkrila spoj duha sa mirisnim nadražajima, zaboravljeno čulo koje može istog trena da me teleportuje u zaboravljene, davno preživljene trenutke.
Omirišem omiljeni Byredo, saslušam priču o putešestviju Kenedijevog parfema Eight&Bob, mentalno otputujem u evropske zamkove dodirujući sveće Cire Trudon korišćene na dvoru Luja XIV i istog trena svet je za mene u Beogradu. Sažet u svojoj sveobimnosti, grabeći delić njega, volim mesto na kome sam.
Mnogo godina kasnije, brucoškinja je postala žena i sebi ispunila detinje snove. Omogućila je sebi da spava u sobi sa imenom Indire Gandi, mirisala aroma terapije u spa zoni hotela Moskva, revitalizovala se otkrivši jogu sa dragom prijateljicom da bi se dve izjogirane prijateljice odmah potom, bez griže savesti bacile na čuveni moskva-šnit.
Setila sam se da postoje neki osećaji, neka mesta, neki susreti koji su za tržni centar i neki koji su za centar. Koliko treba da budemo slepi da to ne vidimo?
Ako je glamur, neka bude mirisan. Ako su životi, neka budu autentični. Ako su vikendi, neka su sa prijateljima. Ako su osmesi, neka budu stvarni. Ako je Beograd, neka bude voljen.
— Ivana
Ne dajte se (s)lomiti.
Vaša Ivana